Go­di­šnji obi­ča­ji po­sma­tra­ni s aspek­ta go­di­šnjih do­ba, de­le se na:pro­leć­ne, let­nje, je­se­nje i zim­ske. Po­red pret­hri­šćan­skih i hri­šćan­skih(u ovom slu­ča­ju, pra­vo­slav­nih) tu su uklju­če­ni i osta­li ko­ji ne pri­pa­da­ju okvi­ri­ma re­li­gi­je, ali su se du­ži­nom tra­ja­nja to­kom ver­ti­kal­nog vre­menskog ci­klu­sa, usta­no­vlje­nim pra­vi­li­ma po­na­ša­nja, kao i re­dov­nim odr­ža­vanjem,vre­me­nom pre­tvo­ri­li u tra­di­ci­ju.

Na­rav­no, ne mo­gu se za­ne­ma­ri­ti ni oni ko­ji tek na­sta­ju, jer ži­vot­ni ci­klus kao di­ja­lek­tič­ki pro­ces iz­ne­dra­va no­ve ge­ne­ra­ci­je, iz­me­nje­ne teh­no­lo­ške, eko­nom­ske i dru­štve­ne od­no­se, ko­ji pri­hva­ta­ju sve sa­vre­me­ni­ju teh­no­lo­gi­ju ži­vlje­nja i ra­da, ta­ko da je sa­svim nor­mal­no oče­ki­va­ti po­ja­vu stva­ra­nja na­ma sa­da ne­po­zna­tih, ali ne­kih novih i sa­svim dru­ga­či­jih obi­ča­ja ko­ji će vre­me­nom po­sta­ti tra­di­ci­ja uz stare, dok će ne­ki sta­ri, po­la­ko iš­če­za­va­ti zbog nji­ho­ve ne­svr­sis­hod­no­sti.

Pro­leć­ni go­di­šnji obi­ča­ji su usme­re­ni ka ra­đa­nju, po­čet­ku sve­ga što do kra­ja go­di­ne mo­ra da da do­bar is­hod; plod­nost, ra­dost ži­vlje­nja, zdra­vlja i uspe­šnog po­sla, ne­iz­be­žne lju­ba­vi i mi­lo­sti Go­spod­nje.  Ono što po­jed­no­sta­vlju­je pro­blema­ti­ku iz­u­ča­va­nja re­li­gij­skih obi­ča­ja je či­nje­ni­ca da je sta­nov­ni­štvo (većin­ski srp­sko), kao i sta­nov­ni­štvo bu­gar­ske na­ci­o­nal­no­sti pra­vo­slav­ne ve­re, te su slič­no­sti na ovom pla­nu ve­li­ke. Je­di­na raz­li­ka je u sla­vlje­nju
kr­sne sla­ve ko­ju Sr­bi ima­ju, a Bu­ga­ri ne­ma­ju. Me­đu­tim, po­sto­je od­stu­pa­nja, pa se mo­gu na­ći pri­me­ri kod me­šo­vi­tih bra­ko­va iz­me­đu ove dve gru­pa­ci­je da se sla­va pri­hva­ti bez ob­zi­ra da li je muž ili že­na srp­ske pra­vo­slav­ne ve­re. Ti­pi­čan pri­mer je za­be­le­žen u se­lu Do­nja Pla­ni­ni­ca.5
U selu Kostur je zabeležena i pesma koja se peva u vreme prolećne setve:

„Ovi sil­ni vo­lo­vi
ra­no po­lje s' ora­li.
Ora­li ga ora­li,
Se­ja­li ga se­ja­li.
Ro­di­lo se ro­di­loči­sto zla­to pše­ni­ce"

Autor: Sofija Kostić