Prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Nebojša Dugalić uskoro će u svoju bogatu biografiju dopisati novu ulogu. Reč je o Ćopi, jednom od glavnih junaka drame „Kod Večite slavine", koju po drami Momčila Nastasijevića iz 1929. godine, u adaptaciji Slobodana Obradovića, režira Milan Nešković. Predstava će premijerno biti izvedena 16. aprila na Sceni „Raša Plaović", a osim našeg sagovornika, u podeli su i Aleksandar Srećković (Sirčanin/ otac i sin), Boris Pingović (Podoljac/otac i sin), Vanja Ejdus (Magdalena), Hana Selimović (Teta Tina), Nenad Stojmenović (Roman), Dimitrije Ilić (Čika Jole), Branko Vidaković (Pijanac), Ivana Šćepanović (Sirčanka), Dejana Miladinović (Podoljka), Nebojša Kundačina (Rapa), Minja Peković (Smilja) i Nada Macanković (Cvetana).

Dramsko stvaralaštvo Momčila Nastasijevića nije našlo mesta na repertoarima većih pozorišta, a i ona retka izvođenja nisu pozitivno ocenjena i šire prihvaćena. Zašto je, gotovo, do danas, ostao enigma za pozorišne stvaraoce?

Nastasijević je po svom temeljnom senzibilitetu, pre svega, pesnik, a gustina njegovog pesničkog jezika je takve vrste da zahteva široka poznavanja raznih tradicija iz kojih je pevao; filozofskih, religioznih, pesničkih i literarnih, uopšte. Zbog toga se, na prvi pogled, stiče utisak da su njegove drame prehermetične, preguste, nedovoljno pozorišne i scenične, jer pozorište uglavnom računa na drugačiju vrstu komunikativnosti od one koju Nastasijević pokušava da provede.

Kakav je bio vaš prvi utisak kada ste se sreli sa Nastasijevićevim opusom?

On je meni veoma blizak. Njegovim opusom se bavim već više od dvadeset godina. Nastasijević se i na makro i na mikro planu svojih dramaturških struktura trudi da sačuva neuhvatljivost i paradoksalnost događaja o kojima svedoči i da, pre svega, oslika prostore unutrašnjih antinomičnosti čovekovog bića. Vinaver je u svojoj „Pantologiji" paradirajući srpske pesnike i pisce, jedino izuzeo i poštedeo Nastasijevića svoje parodijske oštrice. Nazvao ga je svecem srpskog jezika. To, zaista, nije slučajno, zato što kod Nastasijevića nema nijednog slova viška ili manjka. Kod njega je svaka rečenica zaseban, zgusnuti događaj po sebi. Gotovo da nema nijedne tačke koja je tu, tek tako, slučajno.

Šta je neophodno da bi se Nastasijević „primio" kod publike?

Potrebna je posebna vrsta primalačke otvorenosti, otvorenosti za takav titraj događajne snage same poezije, jer je na toj snazi oslonjen sam dramski događaj. Kada govorimo o dramskom okviru u komadu "Kod Večite slavine", tu suštinski nema ničeg novog, jer slične priče već postoje. Međutim, ono što izdvaja ovu priču od ostalih je upravo snaga jezika kojim se oglašava taj događaj prokletstva krvi i spletenosti njihovih sudbina. Svi ti pojedinačni životi dobijaju neki nezaustavljiv i prokleti zamah sa neke neznane strane. Nešto izvan njih samih uzelo ih je pod svoje i goni ih da svaki njihov čin bude na ruku tog prokletstva.

Mislite li da bi ova inscenacija mogla kod publike da stvori jednu potpuno drugačiju sliku o Nastasijeviću, naravno, u pozitivnom smislu?

Da. Iskreno se nadam da će tako biti, jer smo se tokom dosadašnjih proba, čini mi se, na najtačniji način dohvatili suštine Nastasijevićeve poetike. Naravno, uvek je otvoreno pitanje dometa, ali duboko verujem da, kada se zna šta su osnovne niti koje čine Nastasijevićevo tkanje, može da se isprede jedan beskrajno raznobojan ćilim koji će Nastasijevića otvoriti na jedan nov, svež i tačan način.

U kojoj meri Nastasijevićeva „Slavina" odražava sadašnji trenutak?

Smatram da je svaki komad klasične literature aktuelan. Mi, aktuelnost, nekako uvek doživljavamo tako što je vezujemo za neke spoljašnje, socijalne okvire. Međutim, egzistencijalna pitanja unutar čoveka vazda su aktuelna. Nastasijević je još tada, mnogo pre posmodernizma, potpuno nagovestio sve postmoderne teme. Dakle, ovde imate motiv ludila, motiv leša, motiv nestabilnosti i raščinjenja roda, govor o fraktalnom subjektu... To su sve teme kojima se bavi savremena filozofija, a ovde su, pre osamdeset i nešto godina, već otvorene na gotovo istovetan način kako se tretiraju i danas. Način na koji Nastasijević gradi to poludelo vreme i šta je to što uzrokuje da neki prostor, neko vreme, neke sudbine i sudbinski zapleti polude i uzmu neki samostalni tok, mah i zamah, je ono što, zapravo, predstavlja večitu aktuelnost ovog komada.

Vaš junak Ćopa je jedan od njegovih glavnih junaka?

On služi u toj krčmi od koje je njen gazda, koji preprodaje devojke, načinio jednu jazbinu bluda, razvrata i svakog zlodejstva. Ćopa je zarobljen činjenicom da ga je taj i takav čovek othranio i odnegovao. Sticajem okolnosti, postao je posredni saučesnik u svim događajima vezanim za gazdu. On je čovek koji iz osećanja krivice i kajanja prema takvom saučesništvu, ipak ostaje u toj krčmi, kao poslednji čuvar razumnosti u pokušaju da nešto spase i sačuva od tog neumoljivog prokletstva.

Mikojan Bezbradica  "POZORIŠNE NOVINE"