Poput drugih hrišćanskih praznika koji se slave u proleće, i za Đurđevdan su vezani mnogi narodni običaji koji simbolizuju obnovu života, oličenu u obnovi prirode. Kult cveća posebno je prisutan u proslavi Đurđevdana, što ga čini posebnim u odnosu na ostale slave.
Običaj je da na Đurđevdan devojke rano izađu u polja koja su u to doba godine puna cveća. Beru vrbove grančice i poljsko cveće praveći vence i pevajući:
Oj, venče, o, venče, ’oće li me momče?” I stavljaju ih sebi na glavu. U nekim krajevima Srbije običaj je bio da se vencima od poljskog cveća kite ovce koje će tada prvi put biti pomužene.
U kruševačkom kraju, 5. maja uveče, uoči praznika, devojke su odlazile na reke ili kraj neke bare. Tu su odvajale tri struka trave. Valjalo ih je odseći na jednaku dužinu.
Izgovarale su sledeću rečenicu:
„Ovaj struk sam ja, ovo je znano momče, a ovo neznano.”
Koji struk bi do zore najviše porastao, taj bi bio budući muž. Znano ili neznano momče.
Ne samo mlade, običaj je da i udate žene odlaze na Đurđevdan u polje, beru livadsko cveće i prave venčiće. Vence od vrbe stavljaju na kapije, kao neku vrstu zaštite i kao znak berićetne godine, a cvetne – na glavu. I to ne samo oni čija je slava Đurđevdan!
U nekim delovima Srbije, ujutru, na praznik svetog Đorđa, najstarija žena u kući mesi pogaču preko koje se takođe stavlja pleteni venac. Kroz tu pogaču se ponegde pomuze i ovca, a ovci se, osim venčića, na glavi razbije i jaje.
Običaj je takođe da majka rano ujutru ustane, nabere vrbe i vrbove grančice baci preko prekrivača svoje još usnule dece. Da budu zdravi i da porastu. I to nije kraj priče o cveću. Na Đurđevdan nabrano poljsko cveće stavlja se u ćup ili vazu, a tom vodom se potom umivaju devojke kako bi postale još lepše. Mogu i starije – da se podmlade!
Autor:M.Ognjanović
