Četrnaestog januara (prvog januara po starom kalendaru) je praznični dan u kojem se svetkuju Mali Božić, koji se uzima kao završni dan u božićnom svetkovanju, i Vasiljevdan, koji je krsno ime pojedinih rodova. Kada je za kalendarski početak nove godine uzet 1. januar, onda je Mali Božić počeo da važi kao Srpska Nova godina.

U obnovljenoj srpskoj državi pod Karađorđem, kada su se ustaničke granice i vlast ustalili, bilo je uobičajeno da se skupštinska zasedanja održavaju o Malom Božiću, jer je tad najpogodnije da se prave godišnji pregledi i podnose izveštaji i dogovaraju poduhvati za novu godinu.

Mnogi obredi i radnje o Božiću su ponavljani ili imali svoj završni deo o Malom Božiću, tako da i ovaj dan obiluje živopisnim obredima. U mnogim mestima Vojvodine je bio običaj da se na raskršićima pale vatre, što, uz čistilačko dejstvo, ima i ulogu jačanja Sunčeve svetlosti i toplote. Iz istih razloga su u Hercegovini ostatke badnjaka od Božića spaljivali na Mali Božić. Mešen je i posebni obredni hleb, zvani valislica (ili: vasuljica), čiji naziv upućuje na ime sv. Vasilija (ili Vasiljevdan), koji se praznuje istog dana.

Novo leto valja dočekati budan, pa su u ovom bdenju mnoge devojke gatale da li će se te godine i za koga udati. Među ovim gatkama je posebno zanimljivo gatanje devojaka u Bosni: pre svanuća su, popevši se na tavan, bacale svoju obuću kroz vrata napolje, pa ako obuća, kad padne, bude usmerena od kuće - znak je da će u tom pravcu otići, tj. udati se.