U raz­li­či­tim kra­je­vi­ma i raz­li­či­tim vre­me­ni­ma, ogla­vlje je ima­lo raz­li­čit ob­lik i for­mu, ali mu je ulo­ga uvek bi­la ista — ozna­ča­vao je uda­tu že­nu. Že­na ga je no­si­la pri­li­kom sva­kog jav­nog po­ja­vlji­va­nja u sve­ča­nim pri­li­ka­ma, pri od­la­sku u crkvu, na sla­vu, na svad­bu, ne­de­ljom i pra­zni­kom. Zla­tom vezena ogla­vlja po­se­do­vao je sa­mo ma­li broj bo­ga­ti­jih poro­di­ca. Ka­pa zla­tom ve­ze­na bi­la je deo sta­re no­šnje go­spo­đa u Sen­tan­dre­ji i na­zi­va­la se "čep­ca", dok je "še­pac" ili žen­ska gra­đan­ska ka­pa, ta­ko­đe, bi­la bo­ga­to ukra­še­na zla­tom.

Ubra­đa­ji ma­ra­me i ka­pe naj­če­šće su na­sta­ja­le u ku­ći, ra­di­le su ih ta­len­to­va­ne že­ne, za se­be ili po na­rudž­bi­ni. Rad na ma­ra­mi tra­jao je od osam do de­set da­na... Pre­ma ko­li­či­ni ve­za mo­glo se su­di­ti o bo­gat­stvu po­ro­di­ce. Zla­tom ve­ze­na ogla­vlja no­si­le su i u se­li­ma uda­te že­ne. Uz njih su obič­no u Sla­vo­ni­ji, Bač­koj, Ba­ra­nji i Sre­mu, no­si­le du­ka­te, dok su u Ba­na­tu ima­le to­ke. Po­sle Prvog, a na­ro­či­to po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta do­šlo je do zna­čaj­nih pro­me­na u ode­va­nju se­o­skog sta­nov­ni­štva. No­šnja je gotovo u pot­pu­no­sti iz­gu­bi­la re­gi­o­nal­ne i na­ci­o­nal­ne od­li­ke, što je uti­ca­lo da iz upotre­be ne­sta­nu ove vr­ste žen­skih po­kri­va­la za gla­vu...

ZLA­TO­VEZ
Tradicija ve­za zlat­nim ni­ti­ma kod Sr­ba po­ti­če iz sred­njo­ve­kov­nog umet­nič­kog cr­kve­nog ve­za. Uz freskos likarstvo i pi­sa­ne mininjature zla­to­vez se sma­tra jed­nim od tri naj­zna­čaj­ni­je te­ko­vi­ne sred­njo­ve­kov­ne srp­ske kul­tu­re. Naša naj­po­zna­ti­ja ve­zi­lja tog vreme­na bi­la je pe­sni­ki­nja Je­fi­mi­ja, ko­ja je na po­kro­vu za ći­vot kne­za Lazara zlatom na svili izvezla: "Po­hva­lu kne­zu Lazaru".
Zla­to za vez mo­glo je da se na­ba­vi u se­o­skim i grad­skim pro­dav­ni­ca­ma, a pro­da­va­li su ga pu­tu­ju­ći tr­gov­ci sit­nom ro­bom ko­ji su sti­za­li i do naj­u­da­lje­ni­jih se­la

Autor:Ve­ra Ša­rac - Mom­či­lo­vić