Predstava „Sumnjivo lice“, po tekstu Branislava Nušića, u režiji i adaptaciji Andraša Urbana, biće premijerno izvedena 21.u Narodnom pozorištu na Sceni „Raša Plaović“.
U podeli uloga su : Slobodan Beštić (Jerotije Pantić), Nela Mihailović (Anđa), Suzana Lukić (Marica), Pavle Jerinić (Vića), Nikola Vujović (Žika), Hadži Nenad Maričić (Milislav), Nebojša Kundačina (Tasa), Miloš Đorđević (Aleksa Žunjić), Anastasia Mandić (Miladinka), Bojan Krivokapić (Đoka) i Dragan Nikolić (Josa).
Uz reditelja, koji je i scenograf predstave, autorski tim čine Molina Udovički Fotez (dramaturg), Kata Đarmati (dramaturg i saradnik reditelja), Marina Sremac (kostimograf), Irena Popović Dragović (kompozitor), Ljiljana Mrkić Popović (lektor) i Jasna Saramandić (asistent scenografa).
Izvršni producent je Milorad Jovanović, organizator Nemalja Konstantinović, inspicijent Sandra Žugić Rokvić, sufler Danica Stevanović, dok je Martina Vranjić organizator na praksi.
Nušić je ovaj komad, koji se na komičan način bavi korumpiranim stanjem državnih činovnika u Srbiji, pisao između 1887. i 1888. godine.
Biće to peta premijera predstave "Sumnjivo lice" u Narodnom pozorištu u Beogradu, u kojem je i praizvedena 29. maja 1923. godine.
Naredna postavka je urađena 14. marta 1938, potom 7. oktobra 1960. i poslednja 25. novembra 1984. godine.
Poznata Nušićeva komedija koja govori o policijskom samovlašću tokom režima Obrenovića. Živopisno ilustruje policijsku vlast u unutrašnjosti i pokazuje svu njenu ograničenost i birokratsku zatucanost. Satirična je slika metoda policijskog sumnjičenja i gonjenja, a slika u suštini bezvlašće koje izbija iz samovolje policijskih organa i datog im punog ovlašćenja da građanstvo mogu da terorišu bez odgovornosti. Policijski činovnici su oličenje birokratskog ponašanja u kome nema ničeg ljudskog. Nušić se grohotom smeje birokratiji. Ona sporo misli, u njoj se život mehanizovao. Ljudi zahvaćeni njome zauzeti su svojom ličnošću, svojim interesima i profitima, te gube realan odnos prema životu i stvarnosti. Zaplet je vodviljski i vezan za dva pisma, službeno i ljubavno. Ljubavna priča podstiče glavni zaplet i umeće se u njega u ključnim i najzanimljivijim trenucima. Nušić vešto manipuliše informacijama i postiže snažnu dramsku ironiju, najjaču u onom trenutku kada je publika više informisana od junaka, to jest kada ona zna da je kao sumnjivo lice uhapšen verenik kćeri policijskog kapetana Jerotija Pantića, Đoka. I u ovom komadu Nušić ističe vitalizam negativnih junaka jer oni uvek žele više i smatraju da im je sve dozvoljeno. S druge strane u njihovom šarmu i duhovitosti prepoznajemo nušićevski optimizam.
