Da je pesma "Kućerak u Sremu", koja počinje sa "Ima jedan kućerak u Sremu", postala kultna, kazuje i podatak da su njeno ime pozajmili razni ljudi u raznim krajevima, pa je tako i najstarija kuća u Sremskim Karlovcima kafana "Kućerak u Sremu".

Pesma je nastala od srca, njen autor je gradjevinski inženjer,kantautor Vlada Kanić,kako je sam rekao "neizlečivi nostlgičar".Posle "Beogradskog proleća " 1967.godine on odlazi u Skandinaviju,sa svojim orkestrom, mislio je da će ostati kratko,ali se zadržao za stalno,pa ga je odvojenost od otadžbine u snovima vraćala u detinjstvo,porodičnu kuću,očev vinograd...

Taj san, usanjan u dubokim vodama norveških fjordova i u ledenim, belim noćima severa, obrvan žudnjom za dalekim Dunavom i ljubavlju prema ravnici, Kanić je 1986. godine pretočno u pesmu "Kućerak u Sremu", koja je kod nas vremenom prihvaćena kao narodna. Ova pesma i čežnja za voljenom zemljom je dokaz, da odlazak iz grada gde je čovek rodjen ili gde je živeo,nekada je neminovnost,ali taj grad nikada neće izaći iz glave i duše.

KUĆERAK U SREMU

Ima jedan kućerak u Sremu,
zidan je od blata iz inata,
s pogledom na jablanovo granje
i salonom za plakanje.

Iznad kuće vinograd u bregu,
podrum čuva kuče zvano Đole,
kuma su mu treznili od vina,
pa je Đole sada Đina.

Hej, hej, kad bi srce,
hej, hej, kad bi duša,
hej, hej, kad bi sudba,
vratila me domu mome,
Sremu voljenome.

Znam za jedan kućerak u Sremu,
mladost moja stanuje u njemu,
ostala je sputanih ramena
u pižami od vremena.

Tamo gde se u društvu boema,
pilo s nogu bežalo od žena,
pevalo se najlepše na svetu,
pokraj lampe na buretu.
Ref.

Hej, hoće srce, hej hoće duša,
hej, neda sudba da se vratim domu mome,
Sremu dalekome.