Stani, stani, Ibar vodo je pesma koju je napisao srpski pesnik Dragiša Nedović. Rođen je u Kragujevcu, u siromašnoj gradskoj porodici od oca Andreje i majke Gine. Sa šesnaest godina odlučuje da krene peške iz Kragujevca na put "kako bi narod čuo njegovu muziku".

Sa sobom nosi samo gitaru. Put ga odvodi u Bosnu, gde piše sevdalinke: „U lijepom starom gradu Višegradu", „Iz Bosne se jedna pesma čuje", „Bosanske me pjesme zaniješe", „Prođoh Bosnom kroz gradove"... koje su odavna postale trajna muzička baština.
Posle Bosne, put ga vodi u Dalmaciju, gde, inspirisan morem i brodovima, piše pesme u duhu dalmatiskih narodnih pesama: „O, lipa ti neznanko", „O, brodiću beli", „Mare, Mare, srićo moja" (Kad si bila mala Mare).

Po povratku u Srbiju, stvara niz pesama koje su vremenom dobile status izvornih: „Stani, stani, Ibar vodo", „Obraše se vinogradi dole kraj Topole", „Lepe li su nano Gružanke devojke", „Na Moravi vodenica stara", „Jesen prođe, ja se ne oženih", „Ajd' d' idemo Rado", „Siromah sam, druže", „Harmoniko moja", „Jutros mi je ruža procvetala" i mnoge druge. Napisao je preko 400 pesama.
Gotovo da nema veselja u Srbiji, a da neko ne naruči pesmu ''Stani, stani, Ibar vodo''.
Mnogi izvodjači narodne muzike su je pevali, a pesma je decenijama doživljvana kao svačija i izvorna.
Iza njenih reči stoji ime Dragiše Nedovića, samoukog muzičara.
Godinama je ime ovog velikog pesnika bilo prekriveno velom tajne i o njegovom radu se nije mnogo znalo. Nedović je bio samouk i talentovan tekstopisac. Pisao je lako i u trenutku.
Neki od njegovih najlepših tekstova nastajali su upravo u svakodnevnim situacijama, dok je šetao ili sedeo u kafani sa prijateljima. Nedović je godinama bio zaboravljan, ali su njegove pesme odjekivale.

Stani, stani, Ibar vodo.
Kuda žuriš tako ?
I ja imam jade svoje.
Meni nije lako.

Tamo gde se Ibar voda
u Moravu sliva,
jedna kuća usamljena
moju dragu skriva.

Tu me ona očekuje
skoro svake noći.
Stani, stani, Ibar vodo,
moram dragoj doći.