Veliki broj običaja u selima oko Užica i u samom Užicu vezivan je za određene dane i praznike u godini.
Slava ili krsno ime kao običaj ima obeležja i porodične i praznične, ali i šire društvene svečanosti. Iako taj običaj ima vidljive oznake hrišćanstva (ikona, kandilo, slavska sveća, osvećen slavski kolač i dr.), u dubljoj suštini ova svetkovina nosi mnoge tragove daleke prošlosti i u njoj je mnogo više naglašen društveni i običajni nego religijski karakter.
Slava se po pravilu ne menja, ali to važi za kuću-ognjište, a ne i za čoveka. Ako se neko prizeti, bude usvojen ili na neki drugi način “promeni ognjište”, on uvek prihvata slavu kuće u koju je došao. To je najvidljiviji dokaz da je slava prerasla od nekadašnjeg obožavanja kućnih idola (lara, čije je stanište onde gde je vatra - ognjište) do prihvatanja hrišćanskihsvetaca: sv. Nikole, sv. Đorća, sv. Jovana itd.
Slavu kao običaj prati niz obradnih radnji: pozivanje, lomljenje slavskog kolača, uzimanje žita i prekadnje, nazdravljanje i sl. Na slavi se pevaju i posebne - slavske pesme. Njihov tekst i kajda se strogo poštuju, a pevaju ih muškarci uvek “iz vika”. Slava traje obično dva dana. Ponegde gosti dolaze i uoči prvog dana slave, a dosta često slava se nastavlja i treći dan u užem krugu. Glavni obredi se izvrše prvog dana slave.
Drugi dan su krila slave, a treći dan je okrilje ili “patarice”. Gosti koji dolaze na slavu donose deci iz kuće sitne poklone: šećer, bombonu, jabuku,
ponekad i neki poklon domaćinu ili domaćici. Pri polasku sa slave važniji srodnici dobijaju kao poklon jedan slavski hleb (“somun”).
Autor: Dr Rade Poznanović
