Kao većinu drugih divljih a ukusnih i lekovitih biljaka, i ribizlu je davno otkrio narod, obilato koristeći njena delotvorna svojstva na očuvanje zdravlja. U kraljevskim vrtovima posađena je davne 1539. godine, zapisao je botaničar Džeronimo Buk.

Ribizla raste grmoliko, okićena je sitnim bobičastim i vrlo ukusnim plodovima koji sazrevaju u julu. U narodu je zastupljenija crvena ribizla (Ribes rubrum), ali u velikoj meri koristi se i crna (Ribes nigrum). Obe ribizle rastu samoniklo, ali mogu i da se kultivišu. Samoniklo su najviše rasprostranjene u šikarama severne Evrope i Sibira.

Ribizla je veoma rasprostranjeno voće koje se jede sveže, koristi u kulinarstvu za spremanje džemova, pekmeza i soka, a poznato je i po svojim lekovitim svojstvima. Uspeva na mestima koja su izložena suncu i dobroj ventilaciji, ali neophodna joj je i vlaga.
Bobice ribizle sadrže čak polovinu dnevnih potreba vitamina C, zbog čega se preporučuje kod bolesti izazvanih manjkom vitamina, na primer kod avitaminoze. Zbog visokih koncentracija vitamina C, ova voćka predstavlja i izuzetno delotvoran antioksidans u sprečavanju različitih oblika karcinoma. Ribizla je dobar izvor i vitamina K, pa se preporučuje za održavanje zdravlja kostiju, jer aktivira osteokalcin koji pomaže ugradnju kalcijuma u kosti. Takođe obezbeđuje sposobnost zdravog zgrušavanja krvi, kao i zaštitu kardiovaskularnog sistema.

Od minerala najviše ima kalijuma, natrijuma, kalcijuma, fosfora, magnezijuma, gvožđa i bakra. Od organskih kiselina dokazano je prisustvo jabučne, velike količine limunske i pektin invertin. Poznato je da bobice crvene ribizle otvaraju apetit, jačaju organizam i štite ga od nagomilanih štetnih materija.